35 - Put u nepoznato

Pri kraju sam šeste decenije života i život mi kreće drugačijim tokom od onoga kako sam očekivala. Sasvim slučajno sam otkrila da sam teško bolesna. 

Od momenta saznanja da je bolest uznapredovala i da prognoze nisu sjajne, sve se dešava vrtoglavom brzinom. 

Više se ne osjećam dobro.

Čudno je to kako bolest napravi poredak o kome niko niti ne sanja dok je zdrav. I kako tek onda sve postane nevažno i beznačajno. Sve osim zdravlja !?

I kod mene je tek sa pojavom bolesti zdravlje izbilo u prvi plan. Niočemu drugom više ne razmišljam i više mi ništa nije važno. A osjećam da sam zakasnila, da mi vrijeme ističe, jer svakoga sam dana sve slabija.

Dok sam bila zdrava mogla sam podnositi sve i svašta, imala sam i male i velike planove, jurila i rješavala sve, bez obzira šta je bilo u pitanju. Borila sam se sa životom kao lavica i bila, ne tri stuba kuće kako se kaže za ženu, nego njena sva četiri stuba, pa i njen temelj i njen krov. I sada, kada mi je život postao lakši, kada sam mogla malo da odahnem i u tom životu malo uživam, sve pada u vodu. 

Valjda sam se opustila, nestalo je adrenalina, ništa me više ne tjera da se borim i razboljela sam se. Možda mi je tijelo i davalo neke signale, ali nisam ih shvatala ozbiljno. Mislila sam nešto je prolazno, premor...

Vreba li bolest baš taj momenat opuštanja, taj manjak adrenalina, pa da nas zaskoči i okupira !? Vjerovatno. Opušten čovjek je ranjiviji i neotporniji. 

I mene je zaskočila baš kada sam se malo opustila.

Teška je i brza, ne daje mi predaha. 

Razmišljam i pitam se zašto !? Zašto baš sada !? 

Pripremala sam se za put, ali nisam očekivala da će me život poslati na put u nepoznato.

U bolnici sam. 

Ne znam da li je dan ili noć. U stvari, više niti ne razmišljam o vremenu, vidim samo kada se medicinske sestre smjenjuju. 

Niko mi ne govori šta se dešava, valjda da me ne uznemire još više, a već sam samim tim više uznemirena. 

Nekoliko sam puta bila na ivici života i smrti i znam da mi nema pomoći. 

I oni znaju, a kao čekaju da mi bude bolje. 

Imala sam neku malu nadu da će se desiti neko poboljšanje, ali samo nakratko. Onda je tijelo počelo da me izdaje i već nekoliko sedmica se lagano oduzimam.

Ležim, ne mogu da ustanem. Noge su mi oduzete. Trudim se iz petnih žila da ih pomjerim, ne ide. Očajna sam.

Daju mi nešto protiv bolova.

Noću ne mogu da spavam, plačem. Plačem, ne mogu da se zaustavim. Suza suzu stiže.

Misli su mi konfuzne.

Osjećam da mi je ova bolnica posljednja stanica. 

Dok sam se okrenula proživjela sam šest decenija. 

Bilo je lijepih trenutaka u životu, ali veći dio tog života sam proživjela onako kako nisam željela. Stalno sam čekala da se nešto završi, pa kao poslije toga će biti bolje i živjeću onako kako priželjkujem. Ali, avaj, ništa se od toga nikada nije desilo. I sada, kada sam prikovana za postelju, plačem. 

Zašto plačem !? 

Djeca su odrasla, više ne zavise od mene, žive svoj život. I nadam se da će ga proživjeti bolje i srećnije nego što sam ja svoj proživjela. 

Ne plačem što ih ostavljam, živjeće i bez mene, odrasli su.

Plačem nad samom sobom. Ne želim da umrem, još bih mogla živjeti. Volim život, a svjesna sam da mi izmiče.

Ova nepokretnost mi je grozna.

Slabo mi je. Ne mogu da dišem, gušim se. Gubim svijest. 

Nalazim se na nekoj cvijetnoj livadi. Odjednom čujem glasove.

- Puls 27... gotova je... očima je već prevrnula... ali, evo je... vraća se... diše...

Otvaram oči, oko mene doktori, medicinske sestre. Još sam živa.

Zašto sam još živa !? Šta to još trebam da uradim u ovom životu kada me već treći put ne puštaju da odem !? A mučim se. 

I zašto sam se vratila !? Trebam li da se patim !? Jesam li zato još živa !? Šta ova patnja treba da me nauči !?

Bolest me je savladala, ne mogu je pobijediti. Još sam tu, a osjećam da je već sve gotovo. Nemam više snage ni sa djecom da razgovaram. Čekam, a ne znam šta čekam. 

Šta još treba da se desi, pa da s mirom odem !?

Otkako sam u bolnici, moji me obilaze svaki dan. 

Ne pričamo puno. 

Šta da im kažem !? Šta oni meni da kažu !? 

Vide da sam slaba, da me boli, ne gnjave me. 

Ne mogu više da podnesem da me boli. 

Ne podnosim više nikakvu priču, samo razmišljam koliko će još ova moja agonija trajati. I kakav je to put kojim treba da idem !?

Strah od nepoznatog me parališe.

Sve duže spavam. I čekam da se sve okonča. 

Nisam očekivala da će konačnica biti ovako teška. 

I da ću ovako putovati u nepoznato.