40 - Solilokvij

Započinjem razgovor sa samim sobom.

Govorim naglas. 

Sam sam u kući, nema me ko čuti. 

U kuhinji sam, gladan, pokušavam napraviti nešto za jelo. Preturam po ladicama. 

Sa terase ulazi pas, tromo, lagano, njuši oko mene i liže mi golu nogu.

- Eeee, moj Žućo, kako li ćemo se nas dvojica snaći u ovoj kuhinji !? Nema ni meni ni tebi više ko da kuha ono što volimo.

Pas me gleda, mahne repom i ispusti neki promukli glas kao da zna šta mu govorim.

- Ništa ne mogu da nađem. Gdje li je ona veća tava !?

Konačno, na dnu ladice ugledam ono što tražim.

- Tu li si !? Jedva te nađoh. Sad ima da stojiš na vrhu, da te vidim čim ladicu odškrinem.

Prčkam oko ručka. 

Nisam naviknut na samoću. Nedavno me je napustila moja životna saputnica i još se ne snalazim u ulozi samca. Djeca svrate s vremena na vrijeme. Odrasli su, žive svoje živote, ne mogu ih opterećivati svojom samoćom. U kasnim sam šezdesetim, nije neka starost, a čini mi se da sam preko noći ostario. Samoća me lagano ubija.

-  Ajmo Žućo jesti, da i tu formalnost obavimo... 

Žućin ručak stavljam na pod blizu stola, a ja sjedam za sto i počinjem jesti. 

Brzo žvačem i gutam zalogaje. Nisam baš toliko gladan, ali sam tako navikao. Onda mi padne na pamet da me je ona stalno opominjala da malo usporim sa žvakanjem. I opet pričam sa samim sobom. Naglas. Preko zalogaja.

- Eeee, sad bi ona meni rekla da hranu ne treba samo progutati, da treba osjetiti šta se jede, malo uživati u hrani. Ali, šta ću kad sam tako navikao !?

Zamišljam je da sjedi sa mnom za stolom, odmahnem rukom, kao da joj se pravdam.

- Dobro, dobro, evo sporije ću žvakati.

Nastavljam jesti sporije i odjednom mi sinu da mi je život već odavno satkan od navika. Na puno sam stvari bio navikao, a sada kada sam ostao sam, htio ne htio moram promijeniti svoju svakodnevnu rutinu. 

- Znaš li ti, Žućo, šta je navika !?

Pas me pogleda i mahne repom.

-  Navika ti je, moj Žućo, čudo. To mi je davno rekao jedan prijatelj. Bili smo u kafani, nemam pojma kako smo došli do toga da mi priča o svom životu. A svašta mi je pričao, pa i o tome da živi sa ženom koju ne voli. Mislim se, gdje mene nađe da mi to pričaš !? Kad je završio, pitam ja njega, pa što se ne raziđete, a on kaže:

- Šta ću kad je dobra, a i navikao sam. Znaš prijatelju, navika je čudo.

Napravim kratku stanku, udahnem duboko.

- Nisam ti ja, moj Žućo, o navikama nikada razmišljao. Posljednje godine smo proživjeli uljuljkani u svakodnevnicu. Ustvari, ja sam bio uljuljkan. Nisam radio, sve mi je bilo potaman, ona je ponekad znala ispoljiti svoje nezadovoljstvo. Da, znala je. Ona je bila ta koja je s vremena na vrijeme uzdrmavala našu svakodnevnicu, meni je bilo svejedno.

Na trenutak sam prestao govoriti naglas. Steglo me je u grlu. Zamišljeno sam prebirao po tanjiru. Ona mi je bila pred očima. Bože, kako mi nedostaje. Dugo smo bili zajedno, još od srednje škole, i dobro smo se poznavali.

- Teško mi je, moj Žućo. 

Pas me pogleda i mahne repom.

- Znam ja da ti mene ništa ne razumiješ, ali šta ćeš, lakše mi je kad mislim da razgovaraš sa mnom.

Pas gleda u mene, maše repom. 

Završavam ručak. 

U kući je tiho.

Opet mislim na nju, u stvari niti ne prestajem misliti na nju. Želio bih da je još uvijek tu.

- Eh, moj Žućo, znaš li ti koliko sam puta zaustio da joj nešto kažem, a onda skontam da nije tu !? Kada iziđem, nesvjesno žurim kući, a umjesto nje dočekuje me tišina i praznina. Mrzim tišinu, mrzim praznu kuću ! Strašno mi nedostaje.

Žućo sjedi ispred mene, gleda me svojim tužnim očima.

Sklanjam posuđe sa stola i udubljujem se u misli.

Svašta smo proživjeli zajedno, othranili djecu, dočekali unučiće. Još ne prihvatam činjenicu da je nema.

Razmišljam o zadnjim danima našeg života, njenog života. Sve je bilo ubrzano. I bolest i patnja i odlazak sa ovoga svijeta. Nismo se niti snašli, a sve je i počelo i završilo. Kao da sam bio u nekom horor filmu. Prokleta bolest.

Njen odlazak me je osvijestio. 

Tek sada shvatam onu narodnu da žena drži tri, pa i četiri ćoška kuće. O puno stvari nisam niti razmišljao dok smo bili zajedno. Dosta se toga odradi po automatizmu, obaveze se podijele i o tome se puno ne razmišlja. 

I tek sada vidim da navike nije lako promijeniti i da sam zahvaljujući navikama puno stvari u životu uzimao zdravo za gotovo uljuljkan u prividan mir u našoj kući. 

- Tek sada mi je, moj Žućo, došlo do mozga da i ja odavno živim iz navike, kao i onaj moj prijatelj. Samo što sam ja moju životnu saputnicu volio, mnogo... Ona je bila ljubav moga života. Dok je ona bila tu potpuno sam se oslanjao na nju, čak i za obične, svakodnevne stvari. Ona je o svemu vodila računa.

Duboko uzdahnem.

- Sada mi je žao što je bilo tako, što joj nisam više pružio u životu, ali to sada nikome nije važno, najmanje njoj koje više nema. I to će me mučiti do kraja života...

- Navike su zaista čudo, moj Žućo !